Povratak leptira: pregled post Benazir Buto Pakistan

Lepršavi društveni protagonista Monija Mohsina razmatra stanje posle Benazir Buto Pakistan u Povratku leptira.

Moni Mohsin

Mnogo pre nego što su pakistanski khata-peeta khandani našli svoje mesto u društvenim časopisima, pakistanska autorka Moni Mohsin ih je stavila u nepošteno urnebesnu kolumnu koju je napisala za The Friday Times, nedeljne novine koje su izdali njena sestra i zet . Preko svog protagonista Butterfly, dame iz društva koja se bez napora bavi gafovima kao i vrhunskim ke brendovima i tabahi žurkama, Mohsin je bacila prst na lice visokog društva u zemlji. Satira je bila osvežavajuća, a kolumne toliko popularne, da je 2008. Leptir, razoružavajući flibertigib, debitovala u romanu Dnevnik društvenog leptira, na sjajan prijem.

Mnogo toga se promenilo od tog debija. Društveni mediji su se ubacili sa satirom, a ponekad i sa sarkazmom, a društveni časopisi sa dodvajanjem; stalan priliv chick lit-a je izgubio osvežavajuću iskrenost dobro obavljene šale, ali Leptir nije izgubio prednost, kao ni Mohsin. U najnovijoj knjizi, trećoj u nizu, The Return of the Butterfly (Pingvin, Rs 299), koja u pozadini ima političke događaje između 2008-2013, Butterfly se vratio i punim gasom. Kada ne pokušava da ostane ispred svog čopora, ona žali zbog halata koji su tako loši u Pakistanu nakon ubistva Benazir Buto ili odbacuje pobedu Baraka Obame na izborima u SAD kao ne-događaj. Polovina Leptirinog šarma, kaže Mohsin, leži u tome što je ona pomalo Everosocijalna. Leptir je kompozitni lik, inspirisan mnogim stvarnim ljudima, od kojih su neki i muškarci. Na primer, jedna od njenih omiljenih fraza „Do number ka maal“ je osnovni izraz mog muškog prijatelja. Njen stav prema svekrvi zasnovan je na stavu udaljenog rođaka, dok je njen odnos sa Janoo (Leptirov muž) inspirisan toliko parova koje poznajem u Lahoreu, kaže Mohsin (50).

да ли уље неема убија гљивице

Iako je Mohsin smeštena u Londonu, oko nje ne nedostaje leptira. Putujem u Pakistan tri do četiri puta godišnje. Svoj materijal prikupljam „samo odatle“, ali i sa društvenih mreža, od gledanja televizije, od ćaskanja sa prijateljima u Londonu, od mejlova moje sestre i moje nećake i nećaka, koji me sve obaveštavaju o novostima…i… od prisluškivanja razgovora u ulici Oksford u letnjim mesecima („oooh, yai bag kitna cool chhay“) kada bi deonica između Selfridgesa i Džona Luisa mogla biti Khan ili Liberti Markets, kaže ona.

како препознати стабло хикорија

To je odličan materijal za satiričara, ali nije lako biti to. Mohsin se seća kako je jednom udario jezik od nekoga ko je mislio da ju je obrušila. Ovaj opadajući smisao za humor i rastuća kultura netolerancije na potkontinentu su neprijatna realnost koju čovek mora da prihvati, ali ne i da je se mora pridržavati. Ljuti me i čini nesrećnim kada je sloboda izražavanja napadnuta, jer je to počelo da se dešava sa depresivnom učestalošću na potkontinentu... Smeta mi, ali ne dovoljno da ućutkam. U stvari, ako ništa drugo, to čini moju satiru sve oštrijom i oštrijom. Pošto pišem na engleskom, mogu da se izvučem sa tim da kažem više nego što bih mogao da sam, recimo, urdu satiričar na TV-u, kaže Mohsin, koji se još uvek bavi nekim čudnim novinarstvom, a sledeći radi na nefikciji. I uprkos Butterfly-inoj sklonosti pravopisnim greškama i afektivnosti koja je uticala na njen govor, Mohsin smatra da je pisanje njenim glasom lako. Pošto sam pisao ovim glasom više godina nego što želim da se setim, moram da priznam da mi je to sada prirodno kao i disanje. U stvari, nije pisanje njenim glasom ono o čemu moram da razmišljam, kaže ona.

Ima li i u njoj malo Leptira? „Ha, kako možeš da pitaš?“ Ja imam skrivene plićake, odmah odgovara ona.